Hiphoper, kolumnist, pisac. Marko Šelić Marčelo, zanimanje: riječi. Krajem lipnja, riječima i emocijom, Marčelo i Iskaz, dolaze mostarsku festivalsku noć učiniti... čarobnom. A da nam iščekivanje koncertne bombe dobre energije ne bude isuviše teško, Marčelo nam je dao jedan, nadasve napeti, intervju.

Razgovarao: Milenko Margeta

Za početak da se osvrnemo na posljednju pjesmu – 'Pegla', koja je ujedno i uvertira u novi album 'Napet Šou'. 'Pegla' priča o indoktrinaciji mladih ljudih, mladenačkom nasilju, netoleranciji. Koji su ti bili motivi za pisanje i je li se društvo uistinu sustavno postavlja na krivi kolosjek vrijednosti što za posljedicu ima Pegle?
Motivi su upravo ti koje si sam nabrojao: ono o čemu ta pesma govori, to su joj i motivi za nastanak. Dodatni povod jeste i sjajna predstava 'Klasni neprijatelj', koja se igra u beogradskom pozorištu DADOV: Rade, moj kompanjon iz benda, bio je angažovan da napravi muziku za ovaj komad Najdžela Vilijamsa, koji deluje zabrinjavajuće sveže i posle nekoliko decenija, a zajedno smo napravili Peglu, koja funkcioniše kao neka vrsta odjavne špice predstave, budući da je Pegla jedan od junaka. Ono što se dešava u pesmi mogla bi biti njegova predistorija ili pak njegova budućnost, kako god bilo koji gledalac želi da shvati. A da li društvo postavlja vrednosti na krivi kolosek... u načelu, ne. Ali u praksi, o, još kako.

Što možemo očekivati od 'Napetog Šoua', i kada će izaći?
Do sada sam naučio ovo: šta god mi kazali, ljudi očekuju ono što im se očekuje, vazda bilo i biće. Nama se čini da smo napravili najzreliji album do sada, i tekstualno i muzički. Na njemu gostuje dvadesetak prvoklasnih muzičara, koji su savršeno oživeli Radetove kompozicije: nema nijednog sempla, sve je svirano. Kao i do sada, baš nas briga za žanrovske okvire: ugrađujemo u svoju muziku sve uticaje koji nam se dopadaju, sve je literarno nakrcano referencama na pop kulturu i, sve u svemu, ma kako poštovali i svoju mlađu publiku, ovo je album pravljen za našu generaciju, za ljude koji stoje na jednoj neobičnoj granici, prekretnici života, i to ne zato što imaju trideset godina, već zato što imaju trideset godina ovde, na Balkanu. To je trenutak kada nedvosmisleno shvataš: budućnost je počela, ovo je ono što smo čekali, čemu smo se nadali, za šta smo se borili. A onda se gorko osmehneš: 'Hah... ovo?!?'

Iako si ljudima prvenstveno poznat kao hiphoper, ti si prije svega pisac. Kako uspostavljaš ravnotežu između glazbe i pisanja, ispašta li jedno zbog drugog?
Drago mi je što me ljudi ipak prvenstveno shvataju kao nekoga ko se bavi rečima, jer često čujem i od onih kojima naša muzika nije bliska kako im se svejedno dopada tekst. A propos ispaštanja, te aktivnosti ispaštaju samo vremenski. Sve je u žongliranju: kako sve postići, a da bude valjano. Te se nekad više posvetim jednom, a nekad drugom. U suštini, prebacivanje s koloseka na kolosek nije mi nimalo mučno, jer je pisanje moje zanimanje – sve su to samo različite forme, supstanca je ista. Osim toga, veoma prija promena dinamike, jer je pisanje proze posao za jednog čoveka, a muzika, u mom slučaju, timski rad. Ima, naravno, dana kad mi treba malo više vremena da se uspešno prebacim: ako prođe čitav jedan period u kome se intenzivno bavim prozom, rad na pesmama ume isprva da bude frustrirajuć – imaš dobru rečenicu, ali sad je treba urimovati, a to doživljavaš suvišnim. No, kažem, nadam se da nikad neću morati da se opredelim za jednu formu pisanja. Ne vidim zašto bih.

Kažeš da pisanje ima izravnu vezu sa sposobnosti suosjećanja, i s drugima i sa sobom. S kojim se problemima susrećeš pri ogoljavanju sebe kroz pjesme? Imaš li se ikada potrebu sakriti kroz neke likove, metafore, situacije...?
Ne bih rekao da je reč o skrivanju, pisci naprosto pozajmljuju sebe svim junacima. Što reče jednom Kundera, parafraziram, svi moji junaci predstavljaju neostvarene mogućnosti, moguće oblike mene. Šire mase imaju problem sa razumevanjem ovoga zato što su usisani u rijaliti eru, u kojoj postoji privid pomame za istinom o nekome – iako je sasvim jasno da se zapravo želi znati tuđa intima, a ne nekakva važna, konačna istina o čoveku i čovečnosti. Tako se rulja sve više približava bizarnoj ideji da je fikcija u stvari oblik laganja, da su dela nešto sa čega treba sastrugati naslage izmišljenog kako bi se došlo do ogoljene intimnosti autorove duše i života. Što je, osim što je bolesno i banalno, veoma bespredmetno: umetnici uvek stvaraju iz nekog duboko intimnog razloga, njihova duša uvek je, praktično, na tacni i sve mi to liči na situaciju u kojoj neko tera golog čoveka da skine sa sebe garderobu, samo zato što ne razume da je ovaj već go i da ga svojim besmislenim zahtevom tera da sa sebe svuče – kožu. A pod kožom nema duhovnog materijala, tamo je samo ono što zanima obducente. To je ono što rijaliti-glupaci ne kapiraju. Kada autor kaže 'ja', da li misli na sebe, na ja onog junaka koji to izgovara ili i jedno i drugo? Kako kad, ali to nam ne govori apsolutno ništa o istinitosti priče koju čitamo: u svetu u kom se dešava, tu između korica, ona je apsolutno istinita. Dakle, eto odgovora onima koji priče dele na one 'po istinitom događaju' i 'one druge': sve, ama baš sve priče ikada ispričane od kad je čoveka i pripovedanja, jesu istiniti događaj.

Često te citiraju, poznat je i slučaj da je djevojka u srednjoj školi maturirala na temu tvojih stihova. Kako se nosiš s tom odgovornošću 'idola mladih'?
To je okolnost koju niti treba da zloupotrebiš, niti njome treba da budeš opterećen na način koji bi te odveo u umišljaj u psihologiji poznat kao mesijanski sindrom. Jer, ne, ti nisi ni propovednik, ni političar pa da ispaljuješ parole, niti autor knjiga 'kako biti srećan', pa da nudiš neke prečice do istina i gotove recepte. U najboljem scenariju, ti si putokaz: upućuješ ljude na određene staze i puštaš ih da do tamo sami stignu, nalazeći svoje, a ne tvoje zaključke.

Kada bi ti netko ponudio tekst, bi li pristao pretočiti ga u pjesmu?
Pisci to i inače rade, upijaju priče – i ne samo one izgovorene. Čitaju ljudima oči, malene pokrete ruke, čitaju im i tišinu. U tom smislu, čitanje budućnosti iz dlana verovatno jeste vašarsko šarlatanstvo, ali čitanje sadašnjosti nije: svi, ne samo pisci, imaju utisak o osobi već i na osnovu toga kako se osoba rukuje. Pisci samo idu korak dalje, jer su večno zainteresovani za tananosti u čoveku. Ponekad, u zoru, kad završavam pisanje i spremam se da napokon legnem, uživam da gledam kroz prozor svoje dnevne sobe – na visini sam, pa je pogled zaista lep: toliko zgrada i kuća, i sunce koje se lagano pomalja iza svih njih. Tada mislim: čoveče, iza svakog prozora svih tih stanova nalazi se priča. Neko je srećan, neko je osvanuo odlučujući nešto važno o životu, neko se sad budi i ne zna da će mu jedan telefonski poziv promeniti sve, neko umire. A ja? Ja ću možda baš danas nabasati na dobru priču. Možda je vidim svojim očima, možda je čujem, možda je izmislim zbog nečega sasvim drugog što vidim, čujem ili pomislim. No, to će doći samo, to će se slučiti, a ne da mi je neko donese sa zahtevom da od toga napravim nešto. Ne dopada mi se to.

Prema tvom romanu 'Zajedno sami', beogradsko kazalište 'Dadov' uradilo je istoimenu predstavu. Kako si se pritom osjećao i u kojoj ti je mjeri to bilo poticaj za daljnji rad?
Uh, fenomenalno iskustvo, nešto čemu nikad nisam smeo da se nadam. Izuzetna čast za svakoga kome se tako nešto dogodi s prvim romanom. To je još više rasplamsalo moju ljubav prema pozorištu, te smo do danas Rade i ja ostali u tome, a sad nam se i Nena priključila: Rade i ja smo, osim spomenutog 'Klasnog neprijatelja', potom imali čast da sa rediteljem Nikolom Zavišićem radimo na predstavi 'Istraživač noćnih mora' (Rade muziku, ja scenario), a nedavno smo Nena i ja učestvovali u novoj predstavi velikog maestra Kokana Mladenovića i na sjajnu muziku Irene Popović napravili šest pesama (napisao sam tekstove, a Nena i ja zajedno smo smišljali melodije pevanja). Osećam veliku povezanost sa rediteljima i glumcima, jer se suštinski bavimo istim poslom: postajemo drugi ljudi na (ne)određeno vreme, pokušavamo da proniknemo u to kako (bi) se neko drugi oseća(o), ali upravo bez one bedne rijaliti sklonosti ka bušenju čoveka, nego naprotiv, suštinski čovekoljubivo i plemenito.

Što misliš, u kojoj mjeri egzistencijalni problemi koče umjetnost na ovim prostorima, pogotovo kod mladih?
U najvećoj mogućoj. Da bi opstao, a da pritom ne prostituišeš ono što radiš, moraš da se ubiješ od posla. Nikad nisam radio ništa što ne želim i što smatram rđavim, ali zato sve što volim moram da radim odjednom. Poslednjih meseci, recimo, ustanem oko 11, odem na koji sat u strip-redakciju Veselog četvrtka i tamo se bavim adaptacijom prevoda i uvodnim tekstovima za tri edicije Dilana Doga, potom odem u studio i tamo radimo do ponoći, onda se vratim kući i sednem da pišem – ili tekstove pesama, ili odgovaram na intervjue poput ovog, ili radim na romanu, ili na prevodu strip-serijala Lokot i Ključ, koji radim za kuću Darkvud, a u sve to uskočilo je i ovih šest pesama za predstavu. Legnem oko 5, 6 ili čak 7, ustanem u 11. I onda neko dođe da mi priča o tome kako smo država svi mi i kako svi treba da se menjamo i naučimo radnim navikama. To je toliko, toliko uvredljivo! Niti smo baš tako bukvalno svi država, niti svi, bar u ovom konkretnom pogledu, treba da se menjamo. To na stranu, kažem, radim sve ono što volim, ali se ponekad ozbiljno zabrinem koliko dugo bilo ko može da izdrži takav tempo – a opet, nije baš izbor: ako staneš, nećeš imati para da preživiš, jer svi živi isplaćuju neredovno i samo zato što tu postoji toliko toga u saldu ispada da stalno odnekud 'kaplje'.

Veliki si ljubitelj stripa. Kakav bi to trebao biti strip junak koji bi mogao promijeniti stanje ex-Yu država nabolje?
Moja mašta stvarno ne dobacuje baš toliko daleko. :)

Bez zadrške kritiziraš stanje u Srbiji. Jesi li ikada imao problema zbog toga?
Uvek. No, sve ide u rok službe: ako radiš u pilani, naravno da rizikuješ da ti testera otfikari prste.

Kako je živjeti pod reflektorima javnosti: čas pod lovorikama, čas pod paljbom pokuda?
Iskreno, veoma uvrnuto. Jer, ti živiš u svom Drugde, ne u tome. Ti si sa bliskim ljudima, družite se i držite daleko od čitave te halabuke i stoga nužno sve to doživljavaš kao treskanje o zid svog snow globe-a. Ideja je da ništa od toga ne slomi staklo i ne uđe unutra, ni pohvale, ni pokude. Ima, istina, rupica za ventilaciju, pa sve to struji kroz tvoj svet, ti nikad nisi nesvestan. Ali ako ti ikad ozbiljno razvale staklo, sve u tvom svetu biće kontaminirano: ili ćeš od pohvala da umisliš da si božanstvo, ili ćeš od uvreda da umisliš da si najbednije biće u kosmosu. Ne zna se šta je gore od ta dva. Važno je da tu unutra imaš iskrene ljude, koji zajedno s tobom, što bi rekla jedna moja drugarica, promišljaju život. To su ljudi koji su iskreni i teže što većoj objektivnosti, mi nikad niti hvalimo niti kudimo jedni druge tek tako. I onda, kad se tu unutra ustanovi da je nešto na čemu radiš ispalo dobro, smeš mirne duše da ga lansiraš u svet van kupole, svestan da će tamo uvek neko biti oboren s nogu, a neko potpuno razočaran i ljut.

Što misliš o društvenom uređenju u kojem živimo: je li ono samo po sebi generator nepravde ili su ipak ljudi uzročnici ekonomske, moralne i opće društvene krize?
Oba. Ali nema uređenja u kome bi to moglo biti izbegnuto.

Često ističeš da je krivac za mnoge probleme u društvu država te da ne očekuješ da ikakvo spasenje dođe od političara. Osjetim li to ja natruhe anarhizma u tvojim promišljanjima? I pritom ne mislim na pogrešno shvaćen anarhizam – kao destrukciju svega postojećeg, nego na anarhističku vjeru u sposobnosti pojedinaca da društvo uređuju skladno i pravedno i bez potrebe korektivnog državnog aparata, a po maksimi da društvu svi doprinosimo po mogućnostima, a da od njega uzimamo po potrebama.
Ne znam da li ti osetiš, to je pitanje za tebe, zar ne? :) Ali, da, to jesu čestice anarhizma shvaćenog tako kako si definisao – i to mi jeste najdraža i najbliža utopija. Ali i dalje utopija, jer većina ljudi nije nimalo samokritična. Naprotiv, uzoran predstavnik rulje može malo, radi još manje, a hoće sve. Avaj, uprkos tome što nijedan sistem nije dobar, nije svaki jednako loš, a ponešto uopšte i nije sistem. U državi u kojoj se građani veoma retko obraćaju, recimo, sudu, jer vrlo dobro znaju da će i najbanalniji proces trajati godinama, ne možemo govoriti o sistemu. Ako jedna država stalno tobože hapsi neke ljude, a nikako da čujemo da je neko stvarno i osuđen, pričamo o prividu sistema. Jedan moj prijatelj iznajmljuje stan od neke žene; dok je nekoliko dana odsutan, ona – kažu komšije – pozove neke ljude i odnesu mu sve stvari, sve, ostanu goli zidovi i parket, iako joj nije dužan ni dinara. Čovek dođe, prenerazi se, pozove policiju, gazdarica je zamenila bravu i tvrdi da ga prvi put u životu vidi. Znaš kako se to završilo? Pisali su kaznu tom mom prijatelju, jer živi u BG-u, a nije prijavljen.

U Mostar dolaziš s kolegama iz benda Iskaz. Opiši mi malo vašu suradnju.
Odlična sinergija ljudi koji se kapiraju i muzički i privatno! Naši prijatelji predstaviće vam svoj novi album Tanatos, a mi ćemo nagovestiti Napet šou. Biće bomba dobre energije, jedva čekamo!

I za kraj poruka za posjetitelje Mostar Summer Festa.
Dođite! :)